PRETRAŽIVANJE:  
  
 

STOJAN VUČIĆEVIĆ,
SABRANE PJESME, NAPRIJED ZAGREB i OGRANAK MATICE HRVATSKE METKOVIĆ
 
 
 

 






 

 


 
 

Datum objave:  12. 9. 2009   


Blago moje Hercegovine (13): TADINE VILE, autora Tome Raiča

 

Rekli bi, svaka je nevolja bila jadnog čovjeka! Neke samo mlin nije mlio ni grom bio! Evo još jedne storije o nevolji od Tome Raiča. Opcija više.



Tadine Vile

 

Dico, ja ne znam što se vi meni smijete kad vam pripovidam o Vilama?

 

Samo se vi meni smijite, a kažem vam da su sigurno postojale. Nisu one izmišljene ko oni neki vaši iz filmova, onaj, pomozi mi reć, ko čovik, a leti. Vile su postojale, jedne su bile dobre, a jedne nisu. To su bile curetine, ma imaš šta vidit. Rumene, duge kose, sve pucaju od jedrine. Samo, jedna noga im je bila ljudska, a jedna magareća. Znale su češljat kose na guvnima, pivale bi, igrale, kolale u kolu, dozivale ljude imenima. O, samo da znate kako su volile uredne momke, i to, birale su najlipše, snažne momčetine. Na svoje uši sam čula kad je jedna dozivala Tadu Ripića, a Tade je bio momčetina,  nema više naki momčina. Sad su svi žgoljavi, baš tako ko vi. E, jeste smotani! Mažite vi po kruvu one vaše mazalice, samo nek znate, nema zdravlja bez mlika i pure.

 

Pripovidit ću vam i ovu, do sad nisam:

 

Ja sam bila malešna, ali sve znam, čula sam ih kad dozivaju i jednu sam na svoje oči vidila. Samo se vi smijite.

 

Jedne noći sam bila gotovo umrla, kako sam se bila pripala. Te večeri je jedna Vila dozivala Tadu.

 

Vako je bilo. Ako te zove imenom, trebaš se dobro izderat: Šta je?! Ne bi te više te noći zvali. Ako te zovnu imenom, a ti se ozovneš i kažeš „oj“, ona samo rekne, ti si moj. I gotovo, odnesu te.

 

Tadu je volila jedna naša cura iz Sovića i ko tila bi poć za njega, ali sve je nju smećalo od tog nauma jer su Vile njega svako malo nekud nosale, pa je se plašila. Ona bi govorila da su to pogane vile kad bi čula da ga zovu, govorila bi, odstupi đavle od kršćene duše. Zovnu ga, on se ozovne, privari ga šta li, i op, nema Tade bar nekoliko dana. Vrati se vas modar po vratu, raščupan, gladan i sve tetura koliko mu se kunjalo. Jednog lita, kad sam išla u kupelice u Zastinje, tada sam prvi put vidila Vilu i vidila na svoje oči kako odvede Tadu priko gaja, prema Pasijoj stini. Noge joj nisam vidila, ali se vidilo da je curetina i bila je u ramskoj nošnji. Da sam bila bliže, vidila bi ja njoj i noge, jer su virile ispod košulje i zadignute u zdrak. Kako je ona bila jaka i s nekakvim moćima, Tade joj se nemere otet, niti se on otima, valjda vidi da nemere,  nego prionio užnju ko ne znam se što. Kad gledaš reko bi čovik, pustio se, šta bude-bude, valjda će priživit.

 

Vratio se, govori košcima da ga je odnila Vila, da mora malo popit kisaline i prileć. Svi bi ga pušćali i vikali naglas „misusovo“, Gospe Sveta. Jednom, kad se smirila koševina i kupljačina i ovrlo  žito s konjma, došla je iz Rame neka rodica od jedne mlade u sel




Fondacija Ruđer Bošković - Donja Hercegovina, sva prava pridržana (c)