Datum objave:  10. 5. 2009   

Za ovaj tjedan programa priredili smo više uradaka naših suradnika. Jutros je na redu Tomo Raič tekstom ali i slikom pod nazivom "Mimikrija". Tekst govori o Gostionici, maloj običnoj seoskoj krčmi. Ako vi, poštovani posjetitelju, u toj priči prepoznate nešto drugo, neka vam bude. Na vašu odgovornost. Sami pali, sami se ubili!

Mene nitko jašit neće

Koliko god je čudna ova naša Gostiona, još čudniji su ovi konobari što se svako malo mijenjaju i odrađuju svoje smjene. Svi su visoki i svi su sa strane, a nekako većina njih ima ili naše ime ili prezime i svi, što je najinteresantnije kažu kako će malo renovirat Gostionu. Ko nekad se učini da znaju razgovarati s nama, a nekad se učini da nas nikako ne razumiju.

Prođe vrijeme odu, onda dođe isti ili sličan i opet je visoki,  a o onome što je otišao uvijek pričamo kako je dok je ovdje bio, dobro znao za sebe. Ma nitko ti nju nije ni pokušao renovirati, lažu nam. Samo se naslonu na šank i slušaju nas pijane budale što pričamo, kako se svađamo i grdno o drugima govorimo i sve se izdamo, i što nismo mislili kažemo, još ako počaste od sebe nekim pićem, tek tada se svašta kaže. Ali što jest - jest, možda je i njih muka natjerala pa dođu ovamo raditi, ili, možda,  baš žele? U našoj gostioni oni imaju dobru zaradu, a jeftino je piće i hrana, a sve domaće i nije s „umitnjaka“ i nema ovakve vode nigdje na svijetu. Uzmeš rakiju ili malo sira i vina, uzmeš uz to i vodu, zdravlje je to. A ima onih što se napiju pa im za vodu svejedno, dali bi je za čašu rakije, a ujutro, kad ustanu, nema, a crknut od žeđi.

Ma ne vjerujem da ovi žele baš u našu Gostionu, u našoj gostioni, brate, ne zna se ko pije ko plaća. Evo opet mi se svašto mota po glavi, a možda smo svi pijani. Kažu da naša Gostiona ima 2 ćoše. E kako je to moguće i kakva je to gostiona? I ko, u jednu bi ćošu nas, a među nama su jedni iz drugog sela. Bojim se popit ćemo pa će do krvi doć, jer s njima smo se uvijek slabo mogli. U tu drugu ćošu, što je i najveća, stavili bi ove samo jedne i iz istog sela. Nije to pravo, ali što sad. Što god reknem, reći će mi da sam pijan. Jedni opet kažu da treba reći kako naša Gostiona ima tri ćoše. U toj, opet najvećoj su ovi što su iz istog sela, a meni se čini da se oni dobro i pitaju oko tih ćoša. U drugoj bi bili mi, u trećoj oni što nas sad stavljaju u istu ćošu, oni iz drugog sela. Međutim, problem. Ovi što su sad s nama uzeli bi svoju ćošu, ali oni misle da je čitava Gostiona samo njihova i da je ne treba dijeliti. Kad ih malo konobari lupe po prstima i spomenu im da nisu savjesno obavljali posao u izgradnji Gostione i da svi u njoj imaju ista prava, prihvate svoju ćošu, ali hoće da imaju  svoj stol i stolice u našem ćošku, čak i fotelju. Ma di ćeš to, dragi moj? I još se bune, kažu da nemaju vrata za izać vani, probili bi zid da imaju izlaz, ali zid bi probili u našoj ćoši i stalno prtljali po našem podu. Ni to nije uredu. Ne znam.

Možda je bolje šutit, opet će reć, eno ga napio se, ali ja sam za to da se Gostioni promijeni ime u Gostionica i da ona ima ćoša taman šesnaest, ako treba, nema veze, ali neka ima svatko i svoj sobičak, a ne samo ćošu. Ne treba nju rušit, treba temelje popravit i učvrstit, jer upisana je ona u popis Gostiona, ko će sad to izbrisat?  Još me nešto muči. Ovi što imaju sami za sebe svoju ćošu sad pričaju kako je njihova ćoša ušla u susjedovu zemlju, a taj susjed im je i rodijak i dobar kum, možda bi kaže najbolje bilo s ovu stranu zazidat i sve otvore okrenut tamo. Pa eto im, neka zidaju, ali ni to nije pravo jer ima naših blokova i u njihovoj ćoši, samo oni ne daju reć.

Ovi iz mog sela kažu da se i naša ćoša naslonila na našeg  susjeda zemlju, te da su to naši rodijaci, kumovi i prijatelji. Ali, problem. Naši rodijaci nisu ko oni  rodijaci od onih što su sami u svojoj ćoši. Ovi  naši nama ne daju van naše Gostione. Kažu da smo im na teret i neka nas di jesmo i glavni Rodijak i najbliži nam rod će prije učiniti ovima što s nama dijele ćošu, nego nama. I hoće reć protiv svog. Ode kod njih i govori svašto o rodbini. Ne bi mi to znali jer u ćoši nemamo još našu televiziju. Ovi što sad s nama dijele ćošu imaju televiziju, zovnu nas da gledamo pa kao da se naslađuju što je naš Rodijak ovakav i što laje na nas, a njima diže krila. Imat će oni još bolju, za njih, televiziju, jer imaju vani puno bogatih Rodijaka, glavom i (velikom) bradom, neki su već došli, kažu živjet će ovdje. Otkad sam to vidio i ne gledam televiziju. Čekat ću da i mi imamo svoju pa ću znat pravu istinu i neće mi se nitko rugati. Odnosno, ima televizija u našoj Gostioni koja pripada našoj ćoši, samo su je davno ugasili, ne radi, rekli da nam ne treba i da nije ispravna, zrači štetnim zrakama.